Историјат Расе

Ideja nije bila da se stvori nova rasa pasa, vec da se rekonstruiše jedna veoma stara srpska rasu. Danas u našem narodu ima živih starih ljudi koji nam mogu posvedociti i ispricati da smo i mi imali svoje izvorne pse, koje možemo nazvati izumrlom srpskom rasom pasa, jer su nasledno imali ujednacene rasne odlike.Poslednji takav pas na Romaniji je uginuo 1953 godine, a na Radan planini 1960 godine. To su bili psi koji su dobijali imena po boji dlake sa kojom su se radali, garovi, žujovi, zeljovi, šarovi. Podatci o ovim psima pronalaženi su u planinama srednje Srbije, Bosne i Hercegovine, našim tradicionalno stocarskim krajevima gde je narod živeo od uzgoja stoke.U svim planinskim krajevima koji su obilaženi, ljudi koji su do pre Drugog svetskog rata bili cobani i vlasnici tih pasa, opisivali su te pse.Kazivanja tih ljudi iz raznih krajeva su se podudarala, slagala i ukazivala na to da smo imali svoju rasu pasa koja je pod odredenim okolnostima izumrla. Iz price starih gorštaka ti psi su najviše licili na današnje rotvajlere, samo što su bili krupnijeg kostura, nešto suvlje konstitucije i viši na nogama. Vecinom su bili jednobojni, svih boja, ali i tigrasti, crni sa paležom, šareni. Ljudi koji su pricali o njima bili su kao deca i mladici cobani, u vreme kad su naše šume bile pune vukova. Takva dva psa su bila sposobna da rasteraju copor od 5-6 vukova, jer je svaki njihov ujed lomio kosti. Njihove vilice su bile snažne kao klešta a snaga i brzina zadivljujuca. Ali takvih pasa više nigde nije bilo. Cak su se i njihovi gospodari-cobani, polako opraštali od ovog sveta. Jedino što je preostalo je da se rekonstruiše ta naša stara rasa pasa, koja je bila direktni potomak psa starog Nemanjickog carstva.Srbi su u doba Cara Dušana, ali i mnogo pre toga imali svoju rasu pasa, „srpski mastif“. Dobro se zna kakve su bile migracije stanovništva u to davno doba, ne samo stanovništva vec i stoke, pa i raznih oblika pasa.U doba kada je Srbija bila carevina i kada je njena teritorija bila višestruko veca postojao je i veliki pas koga su mogle imati samo velike velmože i knezovi, (plemstvo), koji su se ponosili svojim ljutim psima „starim srpskim mastifima“. Jedan od dokaza za ovakvu tvrdnju nalazi se u narodnoj poeziji, u pesmi „Smrt Majke Jugovica“, gde se nalazi stih koji glasi „Zalajalo devet ljutih lava“… Kako lav može da laje, otkud lav u Srbiji ? Narodni pevac ove pse zbog njihovog izgleda, siline i ogromne snage i ne zove psima, nego „ljutim lavovima“. Dokaze o postojanju stare rase pasa „ starog srpskog mastifa“ možemo pronaci u srpskim crkvama iz srednjeg veka. Tako je u naosu crkve svete trojice, u Sopocanima, uradena freska pod imenom „Rodenje Hristovo“, a u jednom delu te kompozicije je prikazan pastir sa svojim stadom (ovce i koze), a pored njih leži krupan pas srednje duge dlake, svetlih boja sa glavom koja podseca na moloski tip. Istoricari govore da ova freska potice iz 1265 godine. Osim ovog prikaza molosoidnog psa na teritiriji Srbije, može se pomenuti i umetnicki prikaz psa (figura-statua) u portalu izmedu priprate i naosa u crkvi Vaznesenja Gospodnjeg u Decanima, koja je izgradena izmedu 1327.1335 godine. Pas je na umetnicki nacin prikazan kako napada coveka, sa iskeženim zubima, veoma široke lobanje i kratke njuške. Takode, i u Dušanovom Zakoniku se indirektno mogu pronaci dokazi o postojanju tog snažnog i jakog psa koji nikoga nije ostavljao ravnodušnim. Jedna od odredbi Dušanovog Zakonika kaže da se „vlasnik besnog psa (ukoliko ovaj napravi neki zulum) ima kazniti tako i tako (sledi sankcija)… Naravno ovaj pojam „besan pas“ se ne odnosi na bolest besnilo, nego na opasnog agresivnog psa. Sigurno je da se zecari, gonici i hrtovi nisu smatrali opasnim psima, ta odredba je najviše pogadala velike moloske pse koji su bili cuvari i zaštitnici. U rekonstrukciji starog srpskog srednjevekovnog psa su ucestvovale 4 rese pasa. Napuljski mastif je italijanska rasa, ali njeni koreni idu duboko u prošlost, u doba Aleksandra Makedonskog i u doba Rimskog carstva, a opšte je poznata istorijska cinjenica da su Rimljani dugo godina vladali Balkanom i da su sasvim sigurno na podruciju Balkana postojali i njihovi veliki borbeni psi. Rotvajler je nemacka rasa, ali krv potice od alana, velikih pasa starog doba, koji takode imaju veze sa moloskim psima. Iz tih razloga u stvaranju S.O.P-a korišceni su napuljski mastif i rotvajler. Pre rimljana na prostoru balkana živeli su kelti, veoma stari narod. I dan danas se u srpskom jeziku može naci veoma velik broj staro keltskih reci (lingvisti procenjuju na brojku od preko 500 reci koje se identicno i pišu i izgovaraju kao u starokeltskom jeziku). Kelti su imali svoje pse, pretece današnjih terijera. Današnji najbliži rodaci Keltima su Irci, a kinološki strucnjaci dobro znaju da je americki stafordski terijer nastao upravo od irskih borbenih terijera koji su sa rekama kolonista iz Engleske, Škotske i Irske naselili novi kontinent-Ameriku, u 18 i 19 veku. Americki stafordski terijer je izabran da ucestvuje u stvaranju S.O.P-a pre svega zbog izuzetnog zdravlja, odlicnog temperamenta, širine prsiju, upornosti i snažne konstitucije. Tornjak je ubacen u odgoj jer su ti psi vekovima postojali na Balkanu i jer su ti psi delili svoju sudbinu sa pastirima i cobanima, cuvajuci stada i štiteci imovinu. Takode je opšte poznato da su se vukovi i tornjaci medusobno parili i da je to normalna pojava u prirodnim planinskim uslovima.Tako nje gospodin Gavrilovic koristio ove rase pasa, prvenstveno razmišljajuci da su se te rase u nešto izmenjenim oblicima nalazile i pre nekoliko vekova na ovim prostorima. Srpski Odbrambeni Pas je od pastirskih pasa dobio nagon za zaštitom teritorije, imovine i stada, od mastifoidnih pasa je dobio nagon za zaštitom coveka, porodice, od terijera je dobio upornost, žilavost, pokretljivost, temperament, a od vuka je dobio izoštrena cula, reflekse, zdravlje… Srpski Odbrambeni Pas u sebi sjedinjava sve ove osobine i pretenduje da svojim kvalitetima zaseni mnoge danas poznate rase pasa. Za potkrepljivanje ovih istorijskih cinjenica, o poreklu ovih rasa pasa na našim prostorima i o migracijama stanovništva, koji su sa sobom vodili svoje pse pomocnike i zaštitnike, mogu poslužiti knjige „Srpski Odbrambeni Pas“ od Radeta Dakica-Kice, zatim „Balkanski pastirski psi“ (grupa autora)…